Ко су родољупци, а ко родомрсци?

Књигу под интригантним насловом „Родољупци и родомрсци“ на књижевној вечери која је одржана у Ариљу 16. августа у порти цркве Светог Ахилија, представили су Драгољуб Којичић, директор Завода за уџбенике и наставна средства, Радован Калабић публициста и аутор, проф.др Зоран Аврамовић, државни секретар у Министарству културе и информисања.

Зоран Аврамовић је рођен 1949. у Сталаћу. Дипломирао је на Филозофском факултету у Београду, а докторирао на Филолошком факултету у Београду. Ради као научни саветник и ванредни професор социологије културе и културологије. Бави се теоријским истраживањем проблема културе и књи жевности, образовања , друштва и политике.

Био је уредник Социолошког прегледа , Зборника за педагошка истраживања, Објављивао радове у периодици Летопис матице српске, Књижевност, Кораци, Багдала, Књижевне новине, Књижевна реч. Објавио је преко 80 научних и стручних радова и преко 180 радова различитог жанра (студије, есеји, истраживања, полемике, критике). Живи и ради у Београду.

Књига „Родољупци и родомрсци“, објављена у едицији „Нови свет“ у оквиру библиотеке „Уметност и култура“ дванаесто је научно дело Аврамовића из домена социологије и теорије културе, а настало је на основу мултидисци- плинарних истраживања „структурних аспеката и национално–дезинтегративне мисли на примеру Срба и Србије“.

Према речима Драгољуба Којичића, у анализи Аврамовићевог дела објављеног 2009. године под насловом „Родомрсци“, проф. др Зоран Аврамовић је већ тада храбро фокусирао проблем родомрштва као феномен и позабавио се облицима таквог родомрзачког деловања у чему је , у том тренутку, био поприлично усамљен. Човек који је између осталих својих 15 дела, која су посвећена темама за очување идентитета, о нацији, култури, просвети, показао велику грађанску храброст када је пре двадесетак година изабрао за своју докторску тезу – политичке аспскте великог српског књижевника и великог српског родољуба Милоша Црњанског. У то време заиста је требало имати храбрости и пријавити тезу са родољубивим садржајем, посебно када је у питању Црњански. Аврамовић је помно истраживао политичке текстове Црњанског објављене у часопису „Наше идеје“ између два рата, у којима је открио значајне ставове великог писца према патриотизму, његове погледе о започињању ратова и другим темама које су блиске критички орјентисаним интелектуалцима. Аутор трага за одговорима на питања као што су и ова:

• Које животно искуство изражава патриотска , а које национално – дезинтегративна мисао?
• Који су идејни извори ових облика свести, посебно национално – дезинтегративне?
• Какав је садржај национално дезинтегративне свести?
• Како се испољава у јавности и неким социопрофесионалним групама?

На сва ова питања заправо је одговорио Зоран Аврамовић, државни секретар у Министарству културе и информисања. „ Реч је о покушају да се препознају и објасне извори оних друштвених процеса, политичких сила, културних образаца и историјског наслеђа који доприносе обликовању и практиковању српске дезинтегративне мисли и деловања , чији један ток изражава српска самомржња. У околностима разбијања југословенске државе , део српске интелектуалне и политичке јавности преузимао је и стварао стереотипе о сопственој нацији, ширио сигматизовану, ружну слику о Србима, подупирао сумњу у вредности српске нације и газио колективно достојанство народа“.

Као социолог од имена и класе Аврамовић је, позивајући се на највећа имена у историји социологије, приступио писању ове књиге са утемељеном социолошком методом. У одбрани идентитета и доградњи нашег националног идентитета битно је унети и тај аспект егзактности, ако хоћете и научну методу, сматра Којичић. Зато књига „Родољупци и родомрсци“ има емпиријску убедљивост у којој он говори какви су све облици родољубља, с једне стране и, пошто је књига критичка, још више говори и томе какви су облици родомрштва. Он указује да родомрштво не значи само отпадништво од свога народа , већ истовремено отпадништво од људскога рода. Којичић топло препоручује ову књигу и сматра да треба да је прочита сваки одговорни грађанин зато што је на сваком одговорном грађанину, добром човеку , патриоти да мора да брани систем вредности пред целим светом и пред сваким појединачним изазовом,и позивајући се на Стари завет, наглашава да је свако од нас стуб и тврђава истине.

Објашњавајући дезинтегративне факторе и њихов утицај, публициста Радован Калабић каже да се аутор Аврамовић у својој књизи бавио дубљом научном социолошком анализом и установио да југословенство, након Версајске конференције 1919. године, постаје државна политика где су највиши државни умови били заговорници те идеје. То југословенство се највише запатило код Срба и српске елите која је идеју југословенства подржавала на уштрб имена и националног идентитета. На другом месту професор Аврамовић увиђа комунистичку идеологију, којa се огледа кроз диктатуру једне личности, а да при том није било никакве критике од такозваног демократског запада. Управо та идеологија је, сматра проф. др Аврамовић, допринела разградњи нашег националног идентитета и постала дезинтегративни фактор у поимању српске културе и српског мишљења. У ређању дезинтегративних фактора помињу се дијаспоричност (посебно у пограничним деловима), менталитет окаректерисана као наша поводљивост, да је туђе лепше и боље од оног што је наше, и утицај нових теорија друштва које су појединца ставиле у центар света. На ову тему господин Којичић и Калабић су искристалисали ставове и мишљења да не постоји ништа изузев појединца који је саможив, егоистичан и који по природи ствари ни породицу, ни друштво (да не говоримо о родољубљу), не држи на високој моралној, ни политичкој лествици. „Ако бисмо изашли из апаратуре професора Аврамовића, која је научна, компактна и кохерентна, могло би да се постави питање које коинцидира са једним много ширим проблемом , а то је проблем обезбожености Срба, сњеговим отпадништвом од Бога. Кад сагледамо све наше слабе тачке то би требало да нам да снагу за очување нашег културног и сваког другог идентитета“, сматра Калабић.

Аутор је представљајући своју књигу рекао да прво треба да упознамо сами себе, и запитао се ако је појединцу тешко да упозна себе, колико је тек нацији тешко да упозна саму себе? „Као што ни појединац не жели да види себе у кривом огледалу, своје ружно лице, тако ни нација не жели да упозна своје тамне стране.“ Као пажљив пратилац онога што се дешава у јавном животу не само у нашој већ и у другим земљама, каже да је запазио да у протеклих 20. година ми у јавном животу имамо изузетно тешке квалификације нашег народа која је по његовом мишљењу допринела разградњи нашег националног идентитета и постала је дезинтегративни фактор у поимању српске културе и српског мишљења.

„Срби су највише дали за Југославију, највише пропатили и биланс југословенске државе показује да су из ње изашли као највећи губитници. Одрекли су се своје државе да би ушли у заједничку, али су били на путу и да изгубе идентитет. Преласком на идеологију југословенства дошло је до необичне и тешко објашњиве промене схватања националног идентитета. Како је могло да се деси да овај народ гради свој идентитет око српства осам векова, и да наједанпут прихвати нови ? То је кључна загонетка. Највећи део српске интелигенције је ту идеју подржао. Можда зато што се у то време веровало да смо један народ са три имена, а да држава ствара нацију. Међутим, нација је нешто што постоји и пре државе. Тај заокрет српске интелигенције објаснио бих недовољним политичким знањем, а не прагматским мишљењем, што је и данас проблем. Нација је нешто што нас чека рођењем, вредност која се историјски обликује. Ви примате језик, веровања, културу кроз цело своје одрастање. А држава вам омогућава да функционишете у складу са нормама. Без државе и нације, појединци не би опстали. Човечанство је састављено од етичких заједница – нација и држава. Кад причамо о нацијама морамо да имамо у виду две духовне и политичке силе које се боре за примат. С једне стране су снаге које слабе нацију, дезинтегративне, а са друге оне које је јачају, интегративне или патриотске. Интересантан ми је био 20. век и однос између патриотских и непатриотских снага унутар српске нације. Показало се да је врло јака струја која делује дезинтегративно. То се нарочито видело стварањем југословенске државе.

У новије време сведоци смо нових теорија друштва – теорија грађанизма и индивидуализма. Инсистира се на појединцу и грађанину што слаби колективне вредности. Друштво је кроз историју дуго било под доминацијом колективних вредности, пре свега државом и црквом. У тоталитарним друштвима држава је све, појединац ништа. У грађанским друштвима то се обрнуло, појединац постаје све“, каже Аврамовић. Аутор: Славица Јовашевић.